АРТЕМ

Најзад, после две и по деценије, тачније 25 година, 9 месеци и 7 дана – 1. септембра 1972. године, свечано је отворена нова зграда Дома ученика „Миодраг Урошевић Артем“. То је био изузетан догађај за Крагујевац. Прелазак у нову зграду одушевљено је дочекан и од васпитача и од ученика. Посебно су се радовали ученици који су били у старој згради и доживели разлику између старог и новог дома.

         Зграда је била савремено опремљена. Нова зграда је пружала изванредне услове за живот и рад. Такође, били су потребни и нови кадрови, како међу техничким тако и међу васпитачким и осталим особљем. Савремено опремљена трпезарија могла је да прими све ученике дома у једној смени. Одржавање пространих ходника и соба са новим намештајем и опремом, душецима и чистом постељином, великим светлим прозорима и посебно урађеним топлим подовима, захтевало је више од метле и четке. И тако редом.

         Брзо се схватило, посебно међу васпитачима, да нова зграда, са стандардом за којим су до тада многи чезнули, само великим радом и залагањем обезбеђује лагоднији и безбрижнији живот. А у нови дом се дошло са старим навикама. Прошла су времена када се радно време проводило у дежурствима на оброцима, прегледу кревета, итд. Обезбеђени савремени услови за успешан васпитно-образовни рад, захтевали су ефикасну организацију, креативније коришћење радног времена, подизање педагошког односа на виши ниво, више труда и бриге за живот и рад ученика, више напора... Већи део особља се латио посла и са новим еланом кренуо у остваривање васпитно-образовних задатака које су му нове могућности пружале. Брзо је успостављена нова организација рада, урађени и прилагођени васпитни часови и часови обавезног учења, донет нови кућни ред. Дом је за кратк

о време постао узор реда и рада на само у Крагујевцу.

         Године 1973. донети су први јединствени програми васпитног рада у домовима ученика, установљена је обавезна педагошка документација која се морала водити, а просветно-педагошка служба преузимала је постепено бригу ообразовно-васпитном раду у домовима. Тих година донети су и прописи о школским квалификацијама васпитног особља у домовима ученика.

       Потребе за новим финансијским средствима биле су огромне, а финансијери нису могли да их прате. Зато се дошло на идеју бављења допунском делатношћу – издавањем слободних капацитета дома за преноћиште екскурзијама, разним групама и спортским екипама које су посећивале Крагујевац. У оквиру тога, у дом 

је примљена група од тридесетак ученика из Либијске Арапске Републике у периоду од 8. маја 1974. године до 1978. године. Када су они отишли, да би решили проблем непопуњености капацитета, склопљен је уговор са Студентским домом „Вита Јањић“ о смештају студената. Друга група Либијских ученика примљена је 1982. године.

         Године 1975. донет је Закон о домовима учени

ка к

оји је дао велики допринос у променама односа заједнице према интернатима и домовима ученика. Домови су постали део опште бриге друштва за свестрано васпитање ученика, а не само за егзинстецијално 

збрињавање. Наш дом је тада располагао са 

свим условима за успешно деловање Заједнице ученика, довољним бројем просторија за учење, забаву, рад интересних група и секција културно-забавног рада. Почетком осамдесетих година у дому је почела организовано да ради секција за спорт и рекеацију.

       У даљим годинама, не само да су успешно обезбеђивана материјална средства за санацију и очување зграде дома, већ су извршене бројне доградње и адаптације. И унутрашњост је омогућавала бољу организацију послова и побољшање услова живота и рада, естетског изгледа и практичности. Учињени су велики напори на обнови соба, вешернице и осавремењавању кухиње. Велико двориште дома искоришћено је за изградњу неколико савремених игралишта и балон сале.

         У 

васпитном раду су примењиване организације рада према Основама програма васпитног рада и другим упутствима од стране Министарства.

ИСТОРИЈАТ ДАНАШЊЕГ ДОМА

       Крајем децембра 1946. године, највероватније 24, са именом погинулог првоборца Миодрага Урошевића Артема, отворен је интернат за занатске ученике предузећа у Крагујевцу, која су бројала само по неколико ученика- шегрта.

       Оснивач Дома био је Градски народни одбор, а његово издржавање у почетку је било на буџету Окружног народног одбора. Планирало се да издржавање преузму министарства (по секторима рада) и Савет земљорадничких задруга у Крагујевцу. Дом је био смештен у две зидане зграде, одмах при уласку у Стару радничку колонију, изнад Колонске капије. Намештај и остала опрема били су врло скромни. Одражавали су стандард и опште сиромаштво послератних година. Кревети су били гвоздени, поломљени, душеци- сламарице. Трпезарија скромна са неколико дугачких столова, а около клупе за 5 до 7 ученика, кухињског посуђа није било довољно. Купатило је била омања просторија са неколико тушева, топле воде није било, па су ученици избегавали купање. Дисциплина је била војничка, ригорозна.

         После две године рада у насељу Старе радничке колоније, Дом ученика, крајем августа 1948. године пресељен је у зграду бивше Женске занатске школе, у Улици црвено барјаче број 4 и званично почео да ради 1. септембра. Ова зграда је грађена наменски за школске потребе- без кухиње, трпезарије, спаваоница, магацина и слично, разумљиво је што није имала услове за интернат. Зграда је била без водоводних инсталација, санитарија, купатила и канализације. И раније су у дом смештане разне групе курсиста, али сада је у Дом први пут крочила женска нога.

        Ново станиште, Дом ученика је добио 1954. године у улици Ђуре Ђаковића- споредни број 13, код Старе кланице, после шест година проведених у бившој Женској занатској школи. У то време пресељења, ђачки домови у Србији били су у великој кризи. То је било време проглашавања домова за установе са самосталним финансирањем, тако да се за кратко време број домова преполовио. И поред тако неповољних и тешких прилика за ђачке домове, крагујевачки „Артем“ је у новим просторијама, код Старе кланице, добио знатно боље услове. Било је више простора, што је омогућавало да се ученици лепо сместе, приме нови и успешније организује рад, посебно васпитно образовни. Опрема и намештај су сада били много богатији.

ПОЧЕЦИ РАЗВОЈА ДОМОВА И ИНТЕРНАТА У КРАГУЈЕВЦУ

       Дом ученика средњих школа основан је крајем децембра 1946. године под именом Дом занатских ученика у привреди „Миодраг Урошевић Артем“.

       Крагујевац, међутим има много дужу традицију интернатског организовања ученика средњих школа, а њихово историјско и педагошко наслеђе носи данашњи Дом ученика средњих школа.

       Први интернат- дом за смештај ученика отворен је у Крагујевцу, 1854. године, истовремено са почетком рада Занатлијске школе, при крагујевачкој Тополивници каја је само годину дана раније отпочела да ради. Први директор школе, иначе иницијатор отварања и школе и интерната био је Шарл Лубри, истовремено и управник Тополивнице. Први интернат имао је двадесет питомаца, колико је и школа имала ђака. Питомцима је у интернату био обезбеђен смештај, храна, одећа и обућа, униформе и радна одела, школски прибор и уџбеници. Пошто је ученичка „плата“ била недовољна за трошкове интерната, разлику је надокнађивала држава Србија.

       Прва учитељска школа у Србији отворена је у Крагујевцу, на Савиндан 1871. године. Законом је било одређено школовање учитеља у трајању од три године, а, пошто су кандидати бирани из свих крајева Србије, чланом 24 Закона о уређењу Учитељске школе, било је предвиђено: „питомци ће сви заједно живети у заведењу. Њима ће се подмиривати све потребе школске, одело и издржавање из фонда школског, по предрачуну, који се чини сваке године.“

       Године 1927. отворена је у Крагујевцу Нижа пољопривредна школа, за коју је сазидана наменска зграда са интернатом за 50-60 ученика. Иако је била нижег ранга, школа је убрзо стекла велики глас. Почетак Другог светског рата је прекинуо њен рад, али је после рата убрзо укинута. Данас се у њеној згради налази Завод за стрна жита.

       У Крагујевцу је неколико година пре и после 1930. постојао женски интернат за ученице средњих школа- Гимназије, учитељске школе и Женске занатске школе. Већином су то била женска деца која су предходно била у неком од домова за сироту радничку децу.

       И поред много проблема, упорношћу тадашњег директора Учитељске школе, 1931. године отворен је један од најсавременијих ђачких интерната у Србији. Уведено је централно грејање, модерна кухиња, перионица и судоперница, електрично осветљење, водовод и канализација, набављена је за то време најсавременија опрема. Интернат је могао да прими 140 ученица. И школа и интернат, до укидања почетком Другог светског рата, радили су по најсавременијим педагошким принципима.

       У јесен 1932. године, одлуком Министарства просвете, основан је, при Мушкој гимназији, државни ђачки интернат, у коме су били првенствено ученици из места у Македонији у којима су укинуте гимназије. Дом се налазио у Улици Светозара Марковића, број 69, у данашњем здању Медицинског факултета. У њему је било између 85 и 90 питомаца, међу којима је било оних који су касније одиграли значајне улоге у стварању македонске државе, односно македонске науке, просвете и културе. Услови су били доста скромни, о чему постоје записи питомаца. Интернат је радио до почетка Другог светског рата.